Dnevnik jednog direktora

Tiha voda

        „Žao mi je, ali sve je popunjeno…“ objašnjava nam sažaljivim tonom školski psiholog „Vi ste osamdeset peti koji žele da kod učitelja Jove upišu dete. Tri odeljenja da drži ne bi mogli svima da izađemo u susret. Stvarno nam je žao, njegovo odeljenje je popunjeno.“

           „Žao mi je, ali sve je popunjeno…“  sažaljivim tonom objasnio nam je školski psiholog kako stoje stvari. „Vi ste osamdeset peti koji žele da upišu dete kod učitelja Jove. Tri odeljenja da drži ne bi mogli svima da izađemo u susret. Stvarno nam je žao, njegovo odeljenje je popunjeno.“

           A ispričali su nam toliko lepih priča o učitelju Jovi. Tada, pre četiri godine, preuzeo je osmu generaciju učenika, dugo nije bilo tako predanog i dobrog učitelja. Supruga i ja gledamo jedno drugo sažaljivo, kao kada su nas, isto tako, devedesetih u italijanskom konzulatu odbili za vizu. Hteli smo da putujemo u Italiju. Uplatili smo aranžman, ali nisu dali karabinjeri, vele mladi ste, možda i ostanete. Prisetio sam se tog iskustva i kako nam je u zamenu ponuđena druga zemlja, Grčka i ostrvo Zakintos, gde smo proveli predivan odmor. Od tada, kada god nam se poremete planovi, kažemo jedno drugom rečenicu optimizma „Možda bude kao na Zakintosu“.

           Okrećem se, sa tim mislima iz prošlosti, prema psihologu i zamišljeno pitam: „A, imate li u zamenu neki aranžman u Grčkoj?“ uz istovremen udarac laktom supruge i preuzimanje inicijative u razgovoru. Objasnila je da obrazovanje deteta smatramo jednom od svetih dužnosti roditelja i da smo čuli mnogo priča o toj školi i kvalitetnim učiteljima koji rade u njoj. Kako verujemo da, osim učitelja Jove, postoje i drugi koje mi ne poznajemo, ali verujemo u njenu preporuku. Psiholog se zagonetno smeška i našim tužnim okicama predlaže novi aranžman. Ne nije Zakintos.

           „Imamo ove godine novu, mladu, učiteljicu. Mirjana se zove.“ gleda nas psiholog ispitivački, kao da će danma upravo pokaže mapu gde su domoroci zakopali zlato. „Ovo će joj biti prva generacija, predložila bih da upišemo Jovanu kod nje.“ Pristali smo po sistemu „možda bude kao na Zakintosu“ i tako je pre četiri godine naša Jovana pošla u prvi razred kod učiteljice Mirjane.

           Realno, od mladih učiteljica ne možete očekivati previše. Računao sam da će ih naučiti barem slova da mogu da pišu poruke na mobilnim telefonima i brojeve, tek toliko da ih na pijaci seljaci ne prevare. Nije me smekšao ni njen topli i radosni osmeh na prvom roditeljskom sastanku. Viđao sam ja takve poglede više puta, pomislio sam oprezno u sebi. Dolazili su i kod mene novajlije prvog dana posla sa takvim izrazom lica. Samo što bi se, ko zna kako, taj pogled izgubio i to obično u trenutku potpisivanja ugovora za stalno. Računao sam da će joj se već do prvog tromesečja smučiti i prosvetni sistem i deca i, naravno, mi roditelji sa čuđenjima tipa: „Zar moje dete? Nemoguće…“

           Još kada sam ih izbrojao, nisam imao sumnju u epilog. Trideset tri učenika u razredu. Samo da ih prebrojite kad ih vodite na ručak, pa bi ste se već umorili. Očekivao sam da će svaki dan zagubiti bar jedno u toj gužvi. Meni se to desilo više puta sa svoje dvoje dece. Jednom sam kući, čak, doveo pogrešno.

              Međutim, Mirjana ih nikada nije izgubila. Iznova i iznova ih je nalazila. Pričom. Radom u grupi. Predstavama. Igrokazima. Poslovicama. Porukama u sveskama.

           Na prvoj školskoj predstavi videli smo da ta mlada učiteljica nema nameru da ih uči samo slovima i brojevima. Zadivljeno smo posmatrali decu kako na školskoj sceni pokazuju talente. Nasmejani i srećni sa učiteljicom, zasmejavali su nas i rasplakivali naizmenično. Na narednim predstavama publika se uvećavala geometrijskom progresijom. Počele su da dolaze i bake i deke, kasnije i rođaci drugog kolena, a na kraju smo morali da se izvinjavamo kumovima što im nismo na vreme obezbedili mesta.

           Vodila ih je u muzeje, pozorišta po Beogradu. Na svakom mestu učila ih je brojnim znamenitostima, toliko da bi me bilo sramota što sam zaboravio mnogobrojne činjenice iz života Tesle, Mihajla Pupina, Duška Radovića… Kada su imali problem rešavali bi ga zajedno, kao odrasli ljudi. Učila ih je timskom radu, poštovanju ličnosti. Agresije u ovom razredu nije bilo, samo neopisivo radoznale i kreativne energije.

           Nekako smo stekli poverenje u učiteljicu i njenu istrajnost. Ali, njoj je i to bilo malo. Nismo ni slutili da će nam se useliti u domove. Sa njenim imenom bi nam započinjao dan. Umesto da ja budim Jovanu i da je teram da ide u školu, a da mi ona nevoljno odgovara „Pusti me još malo…“ ,svako jutro bi ona bila spremna i požurivala mene. „Hajde tata, zar hoćeš da zakasnim kod učiteljice?“. Kasno popodne, kada se okupimo svi na ručku, započinjali bi razgovor sa najvažnijim „Znate šta nam je učiteljica danas ispričala?“ Uveče, pred spavanje, okupili bi se oko Jovane i otvorenih usta slušali sve te pesme, bajke, basne i pouke, koje je tog dana učiteljica pričala.

           I to što nam je ušla u domove, nekako bismo joj oprostili. Samo da nam nije ušla i u srca. Isto tako tiho i nenametljivo. Kao kada smo, u žurbi da stignemo na posao, poslali Jovanu bez užine u školu. Rekla je to učiteljici, a ona je bez reči izvadila iz novčanika novac i kupila joj kifle u školskoj pekari. Ili kada sam u Jovaninoj svesci prvi put video ispisano velikim slovima „Ponosna sam na tebe!“ „Samo napred!“ „Odlično, vredna devojčice!“ „Možeš to i bolje!“ Ponekad bih krišom uveče iz njene školske torbe vadio sveske i ponovo čitao te reči. Poželeo bih da i ja, mator konj, napišem neki pismeni zadatak. Makar zabrljao, dobio bih zasigurno poruku koja bi me obodrila. Nisam smeo, sve do sada.

           Naviknut sam na poslovno okruženje, gde se cene i poštuju glasnogovornici, demagozi, PR-ovi i prodavci magle koji i najveći poraz pretvore u uspeh i najmanji rad u veliku žrtvu. Posmatrajući Mirjanu, pitao sam se, ponekad, da li je uopšte moguće, u današnjem okruženju i sistemu vrednosti, raditi tiho i vredno, a da taj rad bude primećen i poštovan. Verovao sam da je nemoguće.

           Sve dok prošle nedelje nisam susreo bivše komšije koje nisam dugo video. Pohvalili su se da upisuju sina u prvi razred i da su bili kod psihologa. Iste one kod koje smo bili supruga i ja, pre četiri godine. Znajući da su imali isti izbor  kao i mi, upitao sam da li su imali želju za učitelja.

           „Jesmo, kako da ne. Raspitivali smo se i od svih dobili jednu istu preporuku. Silno smo želeli da ga upišemo u to odeljenja, baš nam je krivo što nema mesta. Znaš šta nam je rekla psiholog. „Žao nam je. Vi ste devedeseti koji imaju istu želju za upis. Tri odeljenja da drži ne bi mogli svima da izađemo u susret. Stvarno nam je žao, odeljenje učiteljice Mirjane odavno je popunjeno.“

           Nasmejao sam se u sebi i pozdravili smo se. Krenuo sam dalje i u mislima ponavljao rečenicu po kojoj je Mirjana prepoznatljiva. Istu onu koju je ponavljala deci, objašnjavajući im značaj strpljenja. Istu onu kojom je povučenu decu ohrabrivala. Istu onu kojom je sebe hrabrila da istraje, širila dobrotu i pozitivnu energiju.

           Znači, tačno je, pomislio sam u sebi.

           Tiha voda breg roni.

(Ova priča je deo knjige autora Vladimira Miletića)

Podeli...Share on Facebook3Share on Google+0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Email this to someone

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

18 Komentar

  • Ovako topao, divan i ovoliko optimističan, a tužan tekst, dugo nisam pročitala. Nema veze što sad plačem.

    • Hvala Negoslava na lepim i pravim rečima. Drago mi je da ste u priči osetili sve one emocije koje su se pojavljivale i kod mene dok sam pisao. Nema veze što su mi i suze išle…

  • Uživala sam čitajući ove redove. Razvejali su mi bar neke strepnje šta će biti sa svima nama, u budućnosti? Ali, s’ obzirom da se ponovo iz zapećka, pojavljuju kvalitetni ljudi koji nam uče, pa i vaspitavaju decu, malo mi je laknulo. Daj Bože da se umnože takvi i da ih je više. Divan tekst.

    • I ja kažem, draga Olja, daj Bože da se umnože takvi. A umnožiće se ukoliko budemo hvalili i isticali one koji rade svoj posao dobro, a ne da se stalno bavimo onima koji su loši i govorimo „Ma, svi su isti…“ Nisu svi isti i nikad neće biti isti.

      • Potpuno sam saglasna sa vašim mišljenjem. Umesto da se bavimo lepim događanjima i ljudima koji to zaslužuju, previše se bavimo onim koje treba ignorisati ili istaći kao loš primer.

  • U današnje vreme ljudi ne primećuju dobre postupke, a i kada ih primete ne žele da ih pohvale. Skloni smo da vidimo samo ono loše i da to ističemo i komentarišemo. Zato svaka čast na ovako lepim rečima… Lepo je znati da u moru bezosećajnih ljudi ima izuzetaka kao što ste vi!!!
    Da je više ljudi kao što ste vi, život bi nam bio mnogo lepši !!!

    • Nisam samo ja izuzetak, poštovana Jelena. I vi ste primetili i pohvalili nešto lepo, čak ste učinili napor da to kažete. U moru bezosećajnih ljudi, vama se ova priča dopala. Drago mi je da priča nalazi svoj put do čitaoca, baš onako kao što joj je naslov…kao tiha voda.

    • Drago mi je da vam je priča ulepšala veče. Vaš komentar je meni ulepšao jutro. Hvala, Danijela.

    • Drago mi je što ste se rasplakali, Biljana. Znači da ste prava kuma… Šta da vam kažem, meni se isto dešava i posle pedesetog čitanja. Navikne se čovek… 🙂

  • U moru ljudi koji gledaju svoja posla, nas bez posla, onih koji sa mukom odlaze na svoja radna mesta vecito nezadovoljni i optereceni, vas blog zaista ostavlja bez daha. Hvala vam na ovim iskrenim i toplim pricama, punim ljudskosti, obicnosti ali i zivota. Samo onaj ko nije ugusio dete u sebi moze to primetiti i doziveti kao vi, na stranu ocigledan talenat za pisanje. Svu srecu vam zelim i dobro zdravlje i da jos dugo budete direktor sa ovakvom dusom. Preko nam je potrebna ta vera… Hvala vam od srca

    • Draga Jelena,
      Hvala Vama na ovako zrelim i toplim mislima. Poruka sa bloga koju ste primili je upravo ona koju sam odaslao. Kada bi me neko sada pitao „A zašto pišeš te priče?“, mogao bih da mu odgovorim isto što ste i Vi napisali. Brine me što je previše nezadovoljnih na poslu, premalo emocija, premalo ljudskosti i života… Kažu neki da je posao mesto bez emocija i da tako mora. Možda su u pravu, ali ja ću i dalje tražiti ljude koji su uspeli uz pomoć duše i navijati da ih bude sve više…Drago mi je što imam podršku sa Vaše strane. Ona mnogo znači.

  • Ljudi,ovo je stvarno lepo.Jedino što u ovome nije dobro je što je ovakvih predanih osoba sve manje.Tu mislim na one koji svoj posao rade iz i nekih drugih pobuda a ne samo radi novca.Bravo za Mirjanu i druge nalik njoj.

  • Uh, kakav tekst!

    Ne spadam u grupu preterano emotivnih, ali ova priča Vam je toliko dobra i emotivna, da bi bilo mnogo korisnije da ovako nešto pročitaju u udarnom terminu na RTS-u ili nekoj drugoj TV stanici (možda čak po njoj snime kratkometražni film), nego da nam narod zaglupljiju rijaliti programima.

    No, nadam se da će ovakvih svetlih primera biti što više i da će još neko da krene Mirjaninim stopama.

    Vladimire, svaka Vam čast što se borite da širite pozitivne stvari oko sebe, trudim se da i sam to radim, ponekad gubim nadu, baš zbog ovih što ističu negativne, ali sa ovakvim pričama mi je vraćate!

    Pozdrav i hvala.

    • Verujem da ima još mnogo ovakvih primera, možda sam samo imao sreću da budem lično svedok jednom od njih. Ali podsetili ste me na jednu sjajnu misao koju sam pročitao danas u intervjuu Slavka Štimca u Nedeljniku. Na pitanje kako se osećate u novom veku, Slavko je odgovorio:
      „Ne razmišljam na taj način. Sve je prezasićeno, okrenuto ka prodaji senzacija i svega ostalog, ali ljudi su ljudi. Dakle, konzumiraju ono što im se servira. Pogledajte Beograd. To je grad u kom je svaki pozorišnji događaj ispunjen do poslednjeg mesta. Kad je FEST, sve je uvek puno i sve karte su prodate. Znači da postoji ogromna masa koju interesuju kvalitetni sadržaji, daleko od sveprisutnih stvari, onih koje možemo da vidimo kad se približimo svakom kiosku po naslovnim stranicama i u jeftinim televizijskim programima.
      Ti ljudi upražnjavaju sasvim drugačije sadržaje. Prepoznaćete ih i po tome što su ti ljudi manje agresivni. Možda ih manje viđamo zbog toga, ali ih ima.“

Ostavite komentar